Основна школа у Сурдуку настала је приближно у исто време кад и школа у Белегишу. Први писани помен потиче из 1773. године, али, сем податка да школа постоји, нема имена учитеља, ни броја деце која похађају школу.
Први учитељ о коме постоје подаци био је Андрија Ивановић за кога се 1780. године каже да је добар учитељ који децу учи читање, писање и рачунање, а на име годишње плате прима 50 форинти. Није познато да ли је школа радила континуирано, јер се други учитељ Александар Радосављевић помиње тек 1825. године.За њим следе Стеван Николић (1842)са 47 деце у школи, Петар Бошковић (1846) са 39 ученика, Петра Петровић (1866), Јован Пуркаровић (1887). За школску зграду се 1882. године каже да је у добром стању.
Почетком XX века учитељи су били Милан Вукасовић и Александра Зековић који 1905. године имају 202 ученика уредовној и 45 у пофторној школи.
У току Првог светског рата рад школе је био прекинут због ратних операција али је обновљен у лето 1917.године. Од завршетка Првог до почетка Другог светског рата као учитељи се помињу Јанко Цетина, Милош Рајковић (управитељ школе), Ружа Миладиновић, Гордана Недељковић, Kаја Ердељан и Бошко Цетина. Школа се налазила преко пута садашње школе, на месту амбуланте. После Другог светског рата школа је била четвороразредна, па шесторазредна да би касније прерасла у осморазредну школу која од 1957.године носи назив „Јован Јовановић-Змај“. Стара школска зграда запаљена је, као и она у Белегишу, за време Другог светског рата, а у садашњој згради настава се, са прекидима, изводи од 1952.године. Школске 1979/80. године школа у Сурдуку није радила, а сви ученици од I до VIII разреда су ишли у Белегиш у школу. Од 1982/83. почело је поново отварање одељења у Сурдуку све до 1991/92. од када поново постаје осморазредна школа.