Како је лепо бити племенит, осећајан, срећан и расположен да помогнеш. Нарочито када су празници у питању. Колико се, заправо, тада види какви људи можемо да будемо, или, можда, јесмо такви. Зашто празник није сваки дан, и, барем, да га ми сами учинимо? Сви смо као један. То је отимачина за куповином, плаћањем…. Дивно… Ко да више, све купујемо, и значајно, и безначајно, и лепо, и што сам мислила и што нисам…
Тако је лако потрошити новац, кога никада немамо довољно. Али је толико диван осећај да га намењујемо некоме. Зашто празници нису сваки дан? Могли бисмо све, само када бисмо пустили осећање, када бисмо потиснутог, једноставног и несталог човека пустили оданде где је затрпан.
Ко каже да не можемо много? Да ли нам треба вођа, или, само љубав, љубав….. Једино што је бесплатно, а нуди живот, оптимизам и наду и веру да добро још постоји. Дајмо љубави колико можемо, па, ето, барем за празнике, и видећемо колико је живот леп. Нека нам Нова година буде испуњена љубављу и срећом.
Верица Жижовић
